Ни беше задоволство што разговаравме со Воин еден од водечките уметници во својот жанр во Европа, сестран креативец, едуциран во некои од најдобрите училишта. Човек за кого може да се каже дека хуманизам и благонаклоност се заеднички именители на неговиот навидум вулгарен, агресивен и експлозивен опус кој ве тера да мислите.

Тој вели: „Миленици, природа, љубовници, музика, сонување, мудри, пишување, пеење и да, денсање, дури и сами во кујна, тоа е терапија и краток пат до среќа.”

Првпат го видов во 2014 година. Интересна група луѓе влезе во нашето геј диско во Софија. Двајцата се истакнувавме од едноличноста која нѐ опкружуваше. Облечени во Вивиен Вествуд маици, јас висок и дебел, тој низок и жилав, со диското како перфектна кулиса за секс средба – како оние за кои пишува Бат Магазин. Нашиот природен мошус, толку различен од оној на парфемираните домородци, го одреди тонот на нашата идна комуникација. Машка, искрена и оперирана од сѐ она што прикрива природни мириси, без разлика дали се добри или лоши.

Јас му подарив модрица на око, тој мене солзи. Сето тоа сега е небитно. Нашата втора средба беше за време на неговата изложба во галеријата “Фриџ”. Бев под такво лондонско стаклено ѕвоно, што се појавив облечен небаре одам во галеријата Вајт Кјуб во Хокстон. Моите портокалови кондури од латекс и буржујскиот букет за домаќинот, правеа впечатлив контраст со излуштените и испукани ѕидови на овој простор, што потсетуваше на источен Берлин. Дечко му ме гаѓаше со плоча, како со фризби. Сѐ беше некако „студираме уметност”.

Во тоа време мислев дека е паметен и згоден. Навистина не разбирав дека сум во присуство на еден од водечките уметници од овој жанр во Европа. Дека станува збор за сестран уметник и креативец, едуциран во некои од најдобрите училишта во Европа, како што се Англискиот Голдсмит и Холандскиот Дас Артс. Го преставува единствената галерија на Балканот, која би ја сметал за претендент во Европски рамки, Сариеви од Пловдив. Во низата успеси и аколади, овој талентиран човек, и, распенете ме, ренесансен предвесник на хипстерите, за свој крунски успех го смета отворањето на своите арт простори Æтхер во Софија и Хаг.

Без разлика дали ја организира Софиската Недела на Уметноста (нешто што почна како „ајде да гледаме срање уметност“ и стана респектиран термин на европскиот арт календар), дали соработува со Академи Шлос, дали ја работи платформата за млади уметници или спојува уметници од завојувани подрачја во неговото Училиште за добрина и милост – хуманизам и благонаклоност се заеднички именители на сите овие аспекти на неговиот навидум вулгарен, агресивен и експлозивен опус кој ве тера да мислите.

Воин лесно може да го помешате со типичен и просечен геј уметник кој работи во било која Европска метропола и по штанц времето го дели на Грајндер, поминува нешто малку време во студио и повеќе во неговата повремена работа како бармен. Доколку ја направиме таа грешка, таа би била индикација не на неговиот срам, туку на нашата глупост и предрасуди. Вистински урбан херој, што го “боли кур за сѐ” и ако се земе предвид дека тоа го прави во пост СССР лудилото на ново-европска Софија, плодовите од неговата работа се далеку потценети и повредни во контекст на тоа каде се создадени. Ивана Драгшиќ имаше неформален разговор со него, тет-а-тет помеѓу пријатели, кој гравитира меѓу конвенционално интервју и транскрипт и нѐ става во филм на првите броеви на “Бат”. Фала богу за тоа!

Дами и господа, за ваше задоволство, Воин и Ивана.

ИД: Базирано на она што проследи во медиумите последниве 8 месеци, што би можел да кажеш за степенот до кој бугарското општество и секојдневниот живот беа погодени од пандемијата? Како би го оценил одговорот на институциите? А што со реакцијата на локалната заедница од која доаѓаш?

ВВ: Погодени е вистинскиот збор да се опише феноменот, или можеби да употребиме нешто што секој на Балканот би го разбрал уште подобро – погодени од камион! Бугарското општество со време сфати дека психолошките, економските, социјалните и емоционалните штети на кои беше изложени – се без поправка. Процесот не се случи веднаш, но третманот беше ефикасен. Секој ден е горчливо искуство во свет на сомнеж, вклучувајќи и сомнеж во себе, што резултира во уште поголемо отуѓување.

Институцијата, мојот омилен збор, никогаш навистина не ја оправдува целта на своето постоење и ограничувањата. Во кој било контекст и да се појави – знаеш дека има проблеми!. И тоа ме тера да се прашувам зошто? Зошто конструкти на моќ секогаш водат кон неправда? Зошто ова поделено општество уште има потреба од хиерархиски систем да функционира? Зошто едноставно не можеме да се грижиме едни за други?

Е па, оваа институција, со осознавањето на брзото пишување закони според агендата на оние на врвот на политичката моќ, одамна ги приватизираше нашите чувства и го потисна нашиот начин на размислување, застана на капакот на зовриениот лонец и стоеше сѐ додека не испари и последното балонче кислород и јадењето се подготви – општество со мртов мозок, кое живее во лажен морал, истрошено од приказни од минатото, различно пишувани истории, лажни вести, нокти и интернет. За мене, институцијата има инквизитивна улога, таа се нема сменето од темната доба, директно во денешната доба на темната мрежа, раа само стана помалку препознатлива како тело на смрт. Институциите не направија ништо правилно. Тие го исполнија очекувањето прво да воспостават воена состојба, потоа да ја негираат заканувачката ситуација како теорија на заговор, потоа следеа други однесувања за на крајот тажно да изговорат „Ние сме Европејци“. Додека гледаа како економијата во колапс не им помага на сиромашните, туку ги остава да умираат во тажен спектакл.  Додека осознаваа колку е оштетен здравствениот систем, повторно, седеа на страна, тивко и без реакција го гледаа најдоброто тв шоу наречено ковид 1984 и не ни заплакаа. Секако дека не беа доволно дарежливи да споделат од она за кое најмногу се грижат – проток на пари и тоа во најдоброто можно време, во време на уште една невозможна револуција и будење, водени од бугарскиот народ од летоска до денес.

Локалната заедница се затвори во својата школка, тешејќи се дека „Ќе пројде, само е потребно време“, но кога ќе се разбудиме без пандемијата, вирусот нема да биде заминат – последица ќе биде дека тој ќе живее во нашите глави, безбедно имплантиран, посакувајќи ни добредојде во нашата нова, долгоочекувана реалност.

ИД: Како се промени современиот уметнички свет/сцена по неколку месеци комплетно преметување на релацијата продукција на уметност – публика? Твојата галерија Аетер делува доста продуктивно во ерата на дигитална/онлајн комуникација, кој вид уметнички дела и настани организирате и промовирате во последно време? Можеш ли да забележиш некои теми или пракси кои се повторуваат во разчичните изложни кои си ги поставил?

ВВ: единствената добра работа што произлезе од оваа „пауза“ некако е фактот дека уметничкиот свет има шанса да се премисли себе си и своите модуси на производство, своите вредности и цели. Но, уметничкиот свет последнава година беше забавна програма за следење! За среќа, јас набљудувам од дистанца, Арт Базел, Мајами, АБЦ, Фриз, Хонг-Конг и други. Во центрифугата на кич естетика, кеш и лош вкус. Ќе кажете уметничките саеми не се навистина уметност, туку бизнис, но, тогаш, зошто воопшто постојат? Да ги смируваат купувачите и да се воспостават како бизнис епицентар на уметноста? Уметноста не е бизнис за мене. Тука вредноста не е уметност – тоа е каприц во окото на расипаните, разгалените кои никогаш нема да бидат задоволни.

Кога зборувам за Аетер, пак, би отишол во друг правец. За мене, ние не правиме уметност, туку таа нѐ прави нас. Ја гледам и чувствувам како движечка сила, енергија која треба да се грабне и совлада, за да може да се навигира и модулира. Таа е моќна, доаѓа од внатре, има влијание врз и ги менува другите, обележува простори и можни иднини. Таа дава цел, затоа што е чиста и неповрзана со деструктивните процеси кои се случуваат во светот. Аетер се случува во резонанцијата на морфолошкото поле и верува дека секоја создадена енергија е вредна за проучување и истражување, на моменти насочена кон надворешни извори, таа е она што всушност нè чува поврзани. Темите кои се повторуваат се световни или окултистички. Колективното и потсвесното. Живата материја. Соништа во време на чума. Настраност. Лични политики. Телото/умот. Уметноста како феномен. Нашето последно достигнување е фактот што успеавме да го организираме годишниот настан Софиска недела на уметноста. Оваа година, додека Европа беше затворена, ние можевме да ја  искусиме предноста на животот во погорните кругови од пеколот, анархијата или дисфункцијата на еден пост-авторитарен режим: а тоа е дека сѐ е возможно. Така ја реализиравме Неделата на уметноста, како метафора за лебедова песна. Некако сум горд што успеавме да го направиме тоа. Тоа е моќта на независните. Некако знаеме да си земеме одговорност и да ги најдеме моментите во кои можеме да зборуваме.

ИД: Ти и самиот си уметник и автор, дали би рекол дека оваа глобална психолошка (и физичка) состојба на различни варијации на изолација и дистанца имаше влијание врз твојата работа, методи, релација со твојата заедница и колеги, но и публиката? Дотолку повеќе, дали би рекол дека публиката и луѓето кои стапуваат во интеракција со уметничките и културните продукти се намалија или можеби се трансформираа/адаптираа? Дали постои некоја нова вредност?

ВВ: Со ризик да звучам пренегативно, не можам да ѝ свртам грб на загубата која оваа ситуација им ја нанесе на уметничката, музичката и изведувачката заедница. Го одзема најбесценетиот квалитет, присутноста. Ништо не може да ја замени неа. Ние сме по природа трансформативни битија, можеме да се адаптираме себе си и нашата работа, но дали ќе ја има истата вредност – не! Секако дека не, таа се создава за поинакви искуства отаде концептот и имплементацијата и не треба да заборавиме за што се создава: секогаш фундаментално да ги доведува во прашање идеите за кои не се зборува, начините за здружување, за заедничка свест, за поврзување: астрално, енергетско, ментално, емоционално, физичко, хумано. Ние ќе се адаптираме и дигитализираме, ќе се пренасочиме кон виртуелното, ќе сториме сѐ што нашите владиќе ни кажат да сториме за да добиеме некакви кикирики, но не благодарам!
Ако правиш уметност за луѓе и градиш ситуации кои го испитуваат колективносто како социјален феномен и како тело кое живее, не можеш да го одвоиш тоа од неговата оска, или ќе го попречиш еко-системот. Со тоа се справуваме – многумина ќе ги снема, ова е дигиталната ера на диносаурусите, и тукушто нѐ погоди метеор! Бам!

ИД: Воин, долго откако многу земји влегоа во различни форми на локдауни/карантини, клубовите и диџеите се свртија кон стриминг платформите, можевме да видиме како клубовите/журките функционираа во Софија во непроменети услови. Сепак, прашањава сега ги одговараш во локдаун, и како клабер, диџеј, промотер – дали чувствуваш дека ова ја афектира сцената? Дали мислиш дека ќе има долгорочно влијание на еко-системот што сме успеале да го изградиме како наша култура на живеење?

ВВ: „Само затоа што танцувавме заедно, не значи дека Екстазито беше добро!“. Секако, под притисок се лизнавме и херметички се затворивме и компресиравме зад затворени врати и превртени маси. Скршени чаши и еха од минатото – журката беше набрзо готова и кај нас. Индустријата претрпе огромно влијание од оваа социјална и политичка регресија. Она што можам да го правам во моментов е да ги поддржувам стримовите и да мислам начини за побрзо опоравување и тоа со нова мисла во главата – што ова навистина нам ни значи и како притисокот навистина е да се споделува она што се создава.

ИД: Некои од малите луѓе од светот на современата уметност афектирани од пандемијата, независните кутурни и уметнички професионални заедници, уметниците со краткорочни ангажмани, неинституционалните изведувачи, ентузијастите од денс културата и сите други отпадници кои живеат помеѓу категории и надвор од националните/јавни системи на социјална и здравствена сигурност – се тешко погодени од недостатокот или тоталното отсуство на работа и плата – дали гледаш некаков позитивен развој на настаните за нас во блиска иднина? Дали ќе ги реформираме нашите светови или ќе се обидеме да се вратиме на она што го знаевме и правевме?

ВВ: Зошто да се враќаме на она што го знаевме – да бидеме мизерни, тргнати на страна и игнорирани, депресивни и лишени од учествување во курсот и начините на кои се управува општеството во кое живееме? Зошто еднаш не одиме напред и да видиме што ни носи иднината, или можеби да заземеме став и самите да го создадеме?

ИД: Воин, како го живееш својот живот како куратор, што те интересира сега? Ѓто те инспирира, или прави среќен, или отвора прашања кои сакаш да ги одговориш, или те прави да играш? На страна од интеракцијата со што повеќе уметност/музика/јога/миленици, сепак сите имаме развиено механизми за справување, некои слатки, некои страшни, па, што беше корисно за тебе, а би го препорачал?

ВВ: Миленици, природа, љубовници, музика, сонување, мудри, пишување, пеење и да, денсање, дури и сами во кујна, тоа е терапија и краток пат до среќа. Куратор не знам баш дали сум, не сум баш, повеќе сум создавач на изложби во пракса, само затоа што другите куратори не сакаат да работат со мене, хахаха). Шегата на страна, куратор е незгоден збор за мене, само поради доминантното наметнување кое го има кон уметниците. И тука ни треба нов збор, иако знам дека доаѓа од водење грижа, негување, не делува баш така овие денови.

На агендата на Аетер се наоѓа ншто кон кое гравитирам последниве години. Јас и Лизет Смит создаваме алтернативна образовна платформа наречена Школо на љубезност. Школата за бегалци, во која каниме луѓе кои самите, или со своите семејства, поминале низ трауми нанесени од западни актери. Поминувањето на темите за траума, навлегувањето во темата заедно со овие луѓе е нешто што ми претставува најголем предизвик, бидејќи тука нема ништо со моето мало его, туку напротив, ова е чекпоинт за тоа каков човек сум и кои се границите на моето сочувство, емпатија, пријателство и љубов. Со лични или колективни трауми, тргнат на кон закрепнување и заздравување. Се надевам дека сите светови ќе влезат во овој трип наскоро, за да можеме конечно сите да се навратиме на живеење бестраѓни од она што утре може да го донесе.

Откријте повеќе за Воин на:

Со Воин разговараше Ивана Драгшиќ. Благодарност за поддршката и воведниот дел на Игор Пачемски. 


It was a pleasure to talk to Voin, one of the leading artists in its genre in Europe, a versatile creative, educated in some of the best schools. A man who has humanism and benevolence as common denominators of his seemingly vulgar, aggressive and explosive work that makes you think.

He says: “Pets, nature, lovers, music, dreaming, wise, writing, singing and yes, dancing, even alone in the kitchen, it is therapy and a short path to happiness.”

I first set my eyes on Voin in 2014. A colorful crowd entered our local gay disco in Sofia. Both of us stood out like sore thumbs. Dressed in Vivienne Westwood t-shirts, me tall and very chunky, him short and wiry, it was the perfect backdrop for a sex meet, something that Butt Magazine would publish. Our musky smell, very different to the perfumed locals set the tone for our future communication. Masculine, honest and devoid of anything masking natural smells, good or bad. I have given him a black eye, he has made me cry. All of that is immaterial. Our second meet was during his show at the Fridge gallery. I was in such a London bubble and I turned up dressed for the White Cube in Hoxton. My orange latex shoes and the bourgeois bunch of flowers, a stark contrast to dilapidated walls of the very East Berlin looking art space. His then boyfriend Frisbee-ed a record at my head. It was all very art studenty.

At the time, I thought he was smart and hot. I didn’t realize that I am in the presence of one of the leading artists of his genre in Europe. Who is Voin de Voin? (read this kids: http://www.sariev-gallery.com/artists/voin-de-voin/bio). For all intents and purposes, he is a multifaceted artist educated in some of the best schools in Europe, such as Goldsmith’s in London and Das Arts. He is represented by the only gallery in the Balkans that is a true international player, Sarievi from Plovdiv. Among the plethora of accolades and the kaleidoscope of achievements, this talented all round creative and crucify me, pre-hipster renaissance man, considers the opening of his own Æther spaces in Sofia and the Hague as his crowning success.

Whether he is organizing Sofia Art Week (what started as let’s laugh at shit art, is fast becoming a respected feature of the Euro art calendar), collaborating with Academy Schloss, doing the Open Platform for Young Artists or uniting artists from war zones in his School of Kindness project, humanity and kindness underlines his seemingly in your face, aggressive, explosive and thought provoking catalogue of works. Voin can easily be mistaken for a stereotypical gay artist working in any major European city, gravitating between grindr, limited studio time and a part time bar job. That mistake is more telling of our stupidity, then his failing to be anything other than true to himself. Given that he lives and works in the post-Soviet craziness of European Sofia and not in Berlin or London, makes the fruits of his labor all the more admirable. Ivana Dragsic had an informal conversation with him, a tete-a-tete between friends that gravitates between the realms of a conventional interview and a transcript. It all feels very early “Butt” and thank god for that. Ladies and Gentlemen, we give you, Voin and Ivana.

Igor Pacemski

ID: Based on what you’ve followed in the media in the last 8 months, what can you say about the extent to which the Bulgarian society and everyday life was hit by the pandemic? How would you grade the institutions’ response? And what about the reaction of the very local community you come from?

VV: Hit is the right word to describe the phenomena, or shall we say something that everyone in the Balkans would understand even better – Hit by a truck! Bulgarian society eventually realizes the psychological, economic, social and emotional damages it had been put up to-beyond repair. The process isn’t immediate, but the treatment rather effective. Everyday life is a sour experience in a world of doubt, including self-doubt, resulting in greater alienation.

The institution, my favorite word, never really justifies its purpose and constrains. Wherever it appears, whichever context – you know there is trouble! And makes me think, but why? Why constructs of power always lead to unfairness? Why this split up society still needs the hierarchical system to function? Why can’t we just care for one for one another?

Well this institution has privatized our feelings and suppressed our way of thinking a long time ago, realizing that with fast new written laws, according to the daily order and agenda of the leading power and stood on the boiling top, until the last bit of oxygen in the pot evaporates and the dish was ready – a brain dead society, living on fake morals, worn out stories from the past, differently written histories, fake news, nails and internet. For me, the institution has the role of the inquisition – its function hasn’t changed since the dark ages – right into nowadays dark web age, but it has just become less recognizable as a body of death. The institutions didn’t do anything right. They lived up its to their expectation to first establish a military regime of control, later deny the threat of the situation as conspiracy, thirdly follow and copycat others’ behaviors in order to pronounce sadly “I’m European”. As it watched the breaking economy not give a hand to the poor, but rather let them die in the saddest spectacle. As it recognized the breaking health system, again, stood still and silent without reaction and watch the best tv show called COVID -1984 and didn’t even cry. And surely wasn’t generous enough to share what it mostly keeps and cares about – the cash that flew in its cellar, in the best time ever, on the edge of another impossible revolution and awakening led by the Bulgarian people since the beginning of the summer till now.

The local community became deaf and shut itself in its shell, saying to itself comfortingly: “It needs time, it will pass”, but when we wake up without the pandemic, the virus will not be gone – the aftermath will be that it will then live in our heads, have made sure it’s well implanted, welcoming us to our new reality, so awaited.

ID: How has the contemporary art world/scene changed after several months of complete disruption in the relation art production <-> audience? Your gallery Aether seems to be very productive in the age of digital/online communication, what kind of artworks and events are you hosting/exhibiting lately? Can you notice reoccurring themes or practices in the works shown?

VV: The only good thing to come out of this “pause” somehow is the fact that the art world has a chance to re-think itself and its modus of production, its values and purposes. The art world in the last year was a great charade to watch! Luckily I observe from distance – Art Basel, Miami, ABC, Freeze, Hong-Kong,  etc. In the ever-so-going exhausting washing machine spin cycle of kitsch aesthetics, cash and bad taste. You will say oh no, art fairs isn’t really art, but business, then why do they exist? To sedate buyers and establish the art markets as the epicenters of art? Art isn’t business for me. That value there isn’t art – it is the spoiled eye’s caprice that will never have enough. It is feeding addictions and feeling important or thinking you owe something to show for a life?

When talking about Аether (project and space), I will deviate and go into another direction. For me doing art isn’t the case, or shall I say art does us. I see and feel it as a driving force, an energy that you need to get a hold of, almost like a mind training discipline, that u need to master in order to be able to navigate and modulate it. It’s powerful, comes from inside, it affects and changes others, marks places and perhaps futures. It gives purpose because it is pure and has no connection to the destructive processes that are happening in the world.

Aether happens in the morphologic field’s resonance and believes that any energy created, is worth studying and experiencing, at times physicalized and directed to external outsources and what in fact keeps us connected.

Our re-occurring topics are the mundane and the Occult. The collective and the subconscious. Living matter. Dreams in times of plague. Queerness. Personal Politics. The body/mind. Art as a phenomenon. Our latest achievement is that we managed to realize our annual event, under the umbrella of Sofia art week SAW. This year, when Europe was closed, we could experience the advantage of living in the upper circles of hell: the anarchy (not using it here in a good way), or the disfunction of a post-authoritarian regime, is that everything is possible. So we carried along the 2020 edition of SAW – a kind of swan song, talking or hearing metaphorically the last song that the lyrical bird sings, before it dies. Kind of proud we managed to do that. It is the power of the independents. We can somehow take our responsibility, and find the moments when we want to talk.

ID: Being an artist and author yourself, would you say that this global psychological (and physical) state of various types of isolation and distance has affected your work, methods, relation with your community and peers, but also the audience? For that matter, would you say the audience and people who interact with the art and cultural products are decimated or rather transformed/adapted? Is there any new value to it?

VV: With the risk to sound too negative, I cannot turn my back to the great loss this brought to the arts, music and performance and the community. It stripped away our most precious quality, the presence. Nothing can replace that. We are transformative beings by nature, we can adapt ourselves and our work, but will it have the same value – no! Of course not, it is created and designed for a different experience beyond the concept and realization of a work, we shouldn’t forget what it is about: to always fundamentally address the unspoken ideas and ways of coming together, about common consciousness, about connectivity: astral, energy, mentally, emotionally, physically, humanly. We will adapt, digitalize, shift to the virtual, do whatever our governments tell us to do in order to get some peanuts, but no thanks.

If you make art for people and construct situations examining the collective as social phenomena and as a living body, you cannot separate it from its center axes, or you get a broken eco system. This is what we are dealing with – many will extinguish, it’s the digital age of the dinosaurs, and we just got hit by the meteor. Bang!

ID: Voin, long after many countries went in various forms of lockdowns/quarantines; clubs and djs turned to streaming platforms; we could see dj/club gigs happening in Sofia in unchanged conditions. However, you are under answering the questions in lockdown now, and as a dj, clubber, event organizer – do you feel it is affecting the scene? Do you think it will have long term effects on the eco-system we have established as our culture?

VV: Just because we danced longer, it doesn’t mean the “e” was good! Certainly we slipped under the pressure and got hermetically concealed and compressed behind closed doors and tables turned upside-down. Broken glasses and echoes of the past – the party was over pretty soon here too. The industry suffered an immense impact of this social political regression. All I can do for now is support the live streams, think of ways of recovering faster and perhaps with a new thought in mind of what this really means to us and how the pressure is indeed to share what you create.

ID: Some of the small people affected by the global pandemic from the contemporary arts world, the independent art/cultural production communities, gig-economy artists, non-institutional performers, dance culture enthusiasts and all the other misfits living between categories and out of the national/public systems of social and health security – are heavily affected by the lack or total absence of work and pay, do you see any positive developments for us in the near future? Do we reform our worlds or try to go back to what we knew and did?

VV: Why go back to what we knew, being miserable, put aside and ignored, depressed and deprived about the course and ways of the society we live in? Why not go forth for once, and see what the future brings, perhaps take a stand and create it?

ID: Voin, how are you living your life as a curator, what are you interested in now? What inspires you, or makes you happy, or opens questions you want to answer, or makes you dance? Apart from interacting with as much art/music/films/yoga/pets as possible, we have all still developed various coping mechanisms, some cute, some scary, what has been useful for you that you would recommend?

VV: Pets, nature, lovers, water, music, dreaming, mudras, writing, singing and yes dancing even in your kitchen alone it’s a therapy and short cut to happiness. As a curator (although I’m not really one, I’m more of a practicing exhibition maker, just because other curators won’t work with me, hahaha. Joke aside, curator is a tricky word for me, just because of the dominant imposition it has towards artists. We need a new word here too, and as much as I know it came from taking care, it doesn’t feel as such these days!

On Aether’s agenda is something that I have been flowing into the last past couple of years. Me and Lisette Smits are creating new alternative education platform called the School of Kindness. A fugitive school, where we invite people who have been through and strongly effected by trauma inflicted on them, their families, countries by Western agents. Going through trauma, realizing that work, entering in that field together with people, is something that challenges me mostly, as this has nothing to do with my little ego, but indeed it is the check point of how human I am and what are limits of my compassion, empathy, friendship and love. Personal or collective traumas, embarked on the journey of recovery and healing. I hope all the worlds get into this trip soon, so we can finally get on living fearless of what tomorrow brings.

Find out more about Voin on:

Voin was interviewed by Ivana Dragsic. Special thanks to Igor Pacemski for the support and the introduction.

News